Malo sam se promenila....
Iako ne pisem neki dan, nisam se smirila oko njega.. i dalje mislim da mu nisam na mestu kome trebam da budem... tj trudim se da ne mislim... koliko mogu, izbegavam situacije ... da posumnjam, da me opet uhvati ludilo.. kao sto sam rekla i pre, nikad se necu smiriti oko toga... a dobar je prema meni, ne mogu da gresim dusu i kazem da nije, zaista jeste... i price, i sala, i smeh, i posao... sto je mozda jos gore... jer ga onda u potpunosti ne razumem... mada, odavno sam prestala da budem sigurna u sebe kao sto sam nekad bila.. nekad sam mislila da nikad necu postati dosadna, ruzna, glupa... a sad mislim da sam sve to... jeste da starim, jeste da sam imala 22. godine kad sam ga upoznala, mlada, neizivljena, puna svakojakih prica, o knjizi, filmu, zivotu, dogodovstinama... sad su mi ostale knjige, u kojima bezim od stvarnosti, ali nemam zelju da pricam ni o tome... nekad sam toliko bila srecna, i nisam se toga plasila, sad i kad budem, kad mi pruzi trenutke srece, uzimam ih oprezno i ne uzivam u njima, jer me strah da to ne nestane kao sto je nestajalo... i verovatno sam ja kriva, verovatno sam ja puno ocekivala od zivota, od njega...
