Utorak, hladan i siv..
Pokušavam da budem mirna...vikend i ponedeljak nisam radia, iako sam mislila da cu se smiriti.. nisam uspela. Po ceo dan sam "pustala filmove".. Pokusala sam da se druzim.. ni to mi ne ide, smetaju mi ljudi.. smetaju mi njihove price.. sve mi smeta.. Dzabe se kao i na trenutak opustim, i kao resim, kad stignem na posao izbegavacu situacije koje mogu da me uznemire.. al kakva sam, meni i nije potrebna situacija, dovoljno je da ja umislim nesto.. Pitam se samo kako ce sve ispasti, da li ce mi za koju godinu ovo biti smesno sve.. Al s obzirom da sam tako pricala i pre tri godine, a ne deluje mi nista smesno od toga... ko zna.. Pokusam i da razmisljam pozitivno, kao bice bolje, prestace ovo moje ludilo.. al ne mogu ni sama da poverujem u to, dok god smo obe pod istim krovom. Nikad on nece prestati da se "druzi" sa njom, a samim tim, nikad ja necu biti mirna. Cak i ako kaze da ce prestati, ja nikad necu prestati da sumnjam, pa i da zaista prestane i slucajno se sretne s njom na hodniku, a ja vidim to, opet necu imati mira, jer cu misliti da me je pravio svo vreme budalom, dok sam ja "verovala" da on nije u kontaktu s njom. I tako, ja ne vidim izlaz iz ove moje glupe situacije.... mogu da razmisljam i nagadjam, i obecavam samoj sebi da cu se ja promeniti, al ja ne mogu.. dok god ga volim, ne mogu.. A ne mogu vise ni da mucim sebe..
